Naknada štete

Šteta je umanjenje nečije imovine (materijalna šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (ZOO čl. 155).

Štetnik ili dužnik naknade štete je lice koje je prouzrokovalo štetu.

Oštećeni ili žrtva je lice kome je prouzrokovana šteta i koji ima pravo na naknadu štete.

Zastarelost potraživanja naknade štete nastupa tri godine od kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je učinilo štetu (subjektivni rok). U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (objektivni rok). Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze (ZOO čl. 376).

Vrste štete

• Materijalna šteta i nematerijalna šteta - materijalna šteta nastaje na imovinskim (materijalnim) dobrima; nematerijalna šteta nastaje na neimovinskim dobrima (život, zdravlje, fizički i psihički integritet, čast, sloboda, ugled itd.).
• Stvarna šteta i izmakla dobit - stvarna šteta predstavlja umanjenje postojeće imovine; izmakla dobit predstavlja sprečavanje uvećanja imovine.
• Posredna i neposredna šteta - posredna šteta je indirektna posledica štetne radnje, dok je neposredna šteta direktna posledica štetne radnje.
• Pozitivan i negativan interes - pozitivan interes (šteta zbog neispunjenja) je šteta koja nastaje zbog neispunjenja ugovorne obaveze; negativni interes je šteta koju određeno lice trpi zato što je opravdano verovalo da će zaključiti određeni ugovor sa određenim licem ili pak zato što je opravdano verovalo da je ugovor koji je već zaključen punovažan.
• Konkretna i apstraktna šteta - konkretna šteta je šteta čije je postojanje stvarno i dokazano a iznos konkretno utvrđen; apstraktna šteta je šteta čije se postojanje i iznos ne moraju dokazivati pošto se njeno postojanje pretpostavlja, a iznos naknade štete se procenjuje na osnovu opštih i unapred propisanih kriterijuma.
• Predvidiva i nepredvidiva šteta - predvidiva šteta je šteta koja se u vreme zaključenja ugovora mogla predvideti; nepredvidiva šteta je šteta koja se u vreme zaključenja ugovora nije mogla predvideti.
• Postojeća, buduća i eventualna šteta - postojeća šteta je šteta koja je već pruzrokovana i čije su posledice već nastale; buduća šteta je ona šteta koja će u budućnosti sigurno nastupiti – može da se manifestuje kao nastavak štete koja se već trpi ili kao šteta koja tek treba da nastupi; eventualna šteta je šteta za koju postoji mogućnost da nastupi u budućnosti, nakon što je štetna radnja preduzeta.

Uslovi odgovornosti za štetu

Uslovi odgovornosti za štetu su: šteta, uzročna veza između štete i radnje štetnika, krivica i protivpravnost štetnikove radnje.

Šteta je umanjenje nečije imovine (materijalna šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (ZOO čl. 155).

Uzročna veza je veza koja postoji između dve pojave, odnosno između uzroka i posledice, pri čemu je jedna pojava uslovljena (izazvana) drugom.

Krivica nastaje kada se jedno lice ne ponaša onako kako se ponaša razuman i pažljiv čovek u određenoj situaciji. Da bi se određeno lice smatralo krivim za određenu radnju potrebno je da ono bude sposobno za rasuđivanje, odnosno da je sposobno da shvati značaj svog dela i da je sposobno da upravlja svojim postupcima. Oblici krivice su umišljaj i nehat.

• Umišljaj ili namera postoji kada lice ima svest o tome da svojom radnjom pričinjava štetu drugome i volju da drugome nanese štetu.
• Nehat ili nepažnja može biti svestan i nesvestan. Svestan nehat postoji kada određeno lice zna da svojom radnjom može prouzrokovati štetu, ali se nada da do toga ipak neće doći. Nesvestan nehat postoji kada određeno lice uopšte ne predvidi da svojom radnjom može prouzrokovati štetu, ali je to moralo i moglo da predvidi.

Protivpravnost postoji u slučaju kada se nekom ljudskom radnjom krše određene pravne norme kojima se štite imovinski interesi, ili neimovinski interesi koji se brane imovinskim sankcijama. Međutim, ne mora svaka radnja kojom je izazvana šteta da bude i protivpravna. Postoje izvesne okolnosti koje isključuju protivpravnost. To su:

• vršenje javne dužnosti – radnja lica koje u vršenju službene dužnosti svojom radnjom izazove drugome štetu, nije protivpravna, pod uslovom da je službeno lice preduzelo radnju u okviru svojih službenih ovlašćenja;
• pristanak oštećenog – postoji kada određeno lice dopusti drugom licu da preduzme radnju kojom mu nanosi štetu. Pristanak nije dozvoljen ako se odnosi na radnju koja je nezakonita;
• nužna odbrana – je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od sebe ili drugog odbije istovremeni protivpravni napad. Nužna odbrana mora biti srazmerna napadu kome se suprotstavlja;
• krajnja nužda – postoji kada neko lice izazove štetu da bi od sebe ili drugog lica otklonilo istovremenu protivpravnu opasnost. Takva radnja je dozvoljena samo ako je vrednost spasenog dobra nesrazmerno veća od vrednosti dobra koje se žrtvuje;
• dozvoljena samopomoć – ko u slučaju dozvoljene samopomoći prouzrokuje štetu licu koje je izazvalo potrebu samopomoći, nije dužan da nadoknadi štetu;
• korišćenje svojim pravom – lice koje korišćenjem svog prava drugome nanese štetu, nije dužno da nadoknadi štetu (Qui iure suo utitur, neminem laedit – Ko koristi svoje pravo, nikom ne nanosi štetu).

Vrste odgovornosti za štetu

Odgovornost po osnovu krivice (subjektivna odgovornost) – ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da nadoknadi štetu, osim ako ne dokaže da je nastala bez njegove krivice (ZOO čl. 154). Krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu sa namerom ili svojom nepažnjom (ZOO čl. 158). Pretpostavlja se da je štetnik kriv, ali je ova pretpostavka oboriva, što znači da štetnik može dokazati da nije kriv i na taj način se osloboditi od odgovornosti po osnovu krivice.

Objektivna odgovornost postoji nezavisno od krivice štetnika. Da bi oštećeno lice ostvarilo pravo na naknadu štete potrebno je da dokaže da štetnik ima obavezu da snosi rizik štete, odnosno neophodno je da oštećeni dokaže da je pretrpeo štetu i da između štete i štetnikove radnje postoji uzročna veza. Štetnik se može osloboditi od odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala kao posledica više sile, isključive odgovornosti oštećenog ili nekog trećeg lica.

Odgovornost za drugog razlikuje sledeće slučajeve:

• odgovornost za maloletnike
• odgovornost za lica nesposobna za rasuđivanje
• odgovornost za pomoćnike
• odgovornost poslodavca za zaposlene – za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara poslodavac kod koga je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako se dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebao da postupa. Oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete od poslodavca, ali i direktno od zaposlenog ako je zaposleni štetu prouzrokovao namerno tj. umišljajno (ZOO čl. 170). Poslodavac odgovara samo za štetu koju zaposleni pričini u radno vreme i na radnom mestu u delokrugu poslova koji su mu povereni. Lice koje je oštećenom isplatilo naknadu štete koju je zaposleni prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom, ima pravo da zahteva od zaposlenog naknadu isplaćenog iznosa (pravo na regres od zaposlenog). To pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (ZOO čl. 171).
• odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ

Naknada štete

Naknada materijalne štete obuhvata naturalnu restituciju i novčanu naknadu.

• Naturalna restitucija je oblik naknade materijalne štete kojim se uspostavlja stanje koje je prethodilo šteti, tj. oštećeno dobro se dovodi u stanje u kome se nalazilo pre nego što je nastala šteta.
• Novčana naknada je takav oblik naknade materijalne štete kojim se oštećenom licu isplaćuje određen novčani iznos. Novčana naknada se može odrediti kao jednokratna isplata ili u vidu novčane rente (u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja) za određeni vremenski period ili doživotno.

Prema Zakonu o obligacionim odnosima naturalna restitucija uvek ima prednost. Osim u slučaju kad ona nije moguća ili kad sud smatra da to nije neophodno, štetnik je dužan da isplati oštećenom određeni novčani iznos na ime naknade štete. Ukoliko naturalna restitucija nije moguća u potpunosti, štetnik je dužan da ostatak štete nadoknadi u novcu.

Naknada nematerijalne štete vrši se u obliku novčane naknade. Novčana naknada se dosuđuje u jednokratnom novčanom iznosu ili u vidu novčane rente. Prilikom odlučivanja o osnovanosti zahteva i o visini naknade nematerijalne štete, sud posebno vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi.